Прошло је десет година од смрти Жарке (Авакума) Мићовић (1925 – 2009), учитељице и библиотекарке из Рудог.
Београдски ђак, учитељица у Нишићима, Миочу и Рудом, била је и остала за генерације Руђана „строга“ библиотекарка, која је књигама и читаоцима дуги низ година испуњавала простор библиотеке. Наиме, 1971. срушен је „стари“ Соколски дом, који је пред Други свјетски рат изграђен на простору данашњег Трга Слободе у Рудом. Архитекта ове грађевине био је Руђанин, прашки студент, шпански борац, Марко Спахић, који је Рудом „подарио“ необичну, али фунКционалну грађевину, у којој су Руђани и њихови гости гледали позоришне и филмске представе, долазили на игранке, посјећивали спомен собу „Прве пролетерске“ и узимали књиге из мале библиотеке, која је располагала скромним фондом књига и часописа. Пред само рушење Соколског дома, Жарка Мићовић је почела са радом у библиотеци. Старији Руђани памте њену бригу о књижном фонду библиотеке, који је тада привремено смјештен у згради дома Добровољног ватрогасног друштва. Својим залагањем успјела је да и у тешким условима за рад, када су књиге биле буквално по поду привременог смјештаја, настави рад библиотеке, на обострано задовољство љубитеља писане ријечи. У новој згради Дома културе библиотека је добила двије велике намјенске просторије за смјештај књига и читаонички простор, а наредних двадесетак година, име Жарке Мићовић постаће симбол библиотеке. И буквално је и било тако; она се сва посветила књигама и њеним читаоцима; водила је бригу о потребама свих категорија читалаца, набављајући књиге од свуда, а најчешће на београдском октобарском Сајму књига.
Библиотека се пунила књигама, дневна издања новина и часописа су се читала у читаоници, а у библиотеку се ишло тих осамдесетих година као: „Идем код Жарке – Има ли шта ново код Жарке..?“ Била је и строга према онима који су у читаоницу долазили само да „убију вријеме“ или су враћали непрочитане књиге послије само дан или два кориштења. Знала је да прекори такве, али и да их неким чудним шармом привуче да заволе књигу, а управо они данас са великим поштовањем причају и препричавају догодовштине из тог времена. Сигурно да се и данас у библиотеци, тридесетак година од њеног пензионисања и десет година од смрти, њено присуство осјећа, јер је она била и остала појам библиотекара који су дали печат једном времену и остали узор генерацијама које су након тога дошле. Библиотека „Просвјета“ Рудо с поносом истиче улогу ове жене, посвећене мисији библиотекара, која се данас у овом времену све мање цијени, а која је свакако касније била и путоказ библиотекарима у Рудом да 2018. године Народна библиотека „Просвјета“ добије награду „Ђорђе Пејановић“ као најбоља библиотека у Републици Српској.
Ту награду, уз ово сјећање, посвећујемо Жарки Мићовић.
Текст преузет са фејзбук странице ЈУ Народна библиотека „Просвјета“ Рудо
