У току истраживања о животу и раду знаменитих Руђана, историчар и књижевник Предраг Остојић, јавности представио је двојицу Руђана, који су скоро непознати јавности. По ријечима господина Остојића, први од њих је Марко Спахић, шпански борац, прашки студент, херој чувене битке на ријеци Харами, гдје је и рањен. Његов ратни друг био је Вељко Влаховић а за оне мање упућене Марко Спахић је први спикер Радија „Слободна Југославија„ и први директор „Југославија – филма“. У резолуцији „Информиброа“ 1948. године, страдао је због супруге Рускиње. Сахрањен је у Алеји великана у Београду.
Његова паралела је Стеван Мољевић, рођен у Старом Рудом 1888. године, гдје је завршио основну школу. Мољевић је био адвокат и предсједник Централног националног комитета (ЦНК) равногорског покрета, доктор правних наука и један од политичких првака ђен. Драгољуба Драже Михаиловића. Био је припадник „Младе Босне“ и због тога хапшен послије атентата Богдана Жерајића на Маријана Варешанина, гувернера Босне и Херцеговине. Године 1915., на велеиздајничком процесу против 156 оптужених, углавном Срба, од стране аустругарске власти осуђен је на 10 година робије. Носилац је је великог броја одликовања, од којих и француске „Легије части“, ордена „Светог Саве“ и „Краљевске споменице“. Осуђен је послије Другог свјетског рата, као предсједник ЦНК на 20 година робије. Умро је у казнионици у Сремској Митровици, 1959. године и сахрањен на Новом гробљу у Београду.
