Соколац – У организацији Установе за клутуру „Перо Косорић“ Соколац и Књижевног клуба „Свети Сава“ из Пала, синоћ је просторијама соколачке Народне библиотеке одржан поетски помен романијском пјеснику Миланку Витомиру Малом.
У уводном дијелу овог дружења у простору који додирује хиљаде књига, присутни, међу којима је била Миланкова родбина, пријатељи, познаници, пјесничка братија са којом је провео деценије свог живота, имали су прилику да виде занимљиву видео сторију, коју су припремили пјесници Недељко Жугић из Пала и Радомир Јагодић из Рудог.
Видео запис је говорио о свакодневици Миланковој, тренуцима породичне радости, у којима је посебно мјесто припадало његовој кћерки Јасики, мајци Љуби, родним Ђедовцима. Могла се осјетити тишина његове собе у поткровљу старе породичне куће у селу које је неизмјерно волио и коме се увијек с радошћу враћао из градске вреве, чути како је покојни поета стихозборио на вечерима поезије, видјети фотографије из пријератног, ратног и поратног времена… Све је то упаковано на пјеснички начин, као топло људско сећање на драги пјеснички лик испод висова романијских.
Након уводне приче, пјесник из Пала Недељко Жугић казивао је о Миланку Малом, истакавши да је он „писао лапидарним стилом, из окамењене тишине, а читалац је имао утисак да чита гатке, клетве, неку драгу пјесму коју смо заборавили“.
-Остао је у колетивном духу. Његова индивидуалност се на томе завршила. Ушао је тек у педесет девету када га је смрт зауставила. Да је живио само двије године више, много би оставио иза себе, јер су то године када зрела душа на ријеци живота пјенуша. Писао је помало стегнутим ријечима, штедећи израз. Поезија и јесте када се човјек не расипа и када штеди израз. Био је то језик као Теслини скаларни таласи, који су час стишљиви и час су дивље разјарени, као да у једној секунди могу да премреже цијелу планету, рекао је Жугић.
О пјесничком дјелу Миланка Витомира Малог бесједио је и пјесник из Рудог Радомир Јагодић, рекавши да је Миланко Витомир јединим заклоном од живота, оним надимком својим Мали, како је рекао у предговору његове књиге пјесама „Испод висине вјетра“ његов пријатељ – пјесник Недељко Бабић, „своју душу, ону људску и човјечанску, носио по свијету као заставу оне чудесне горштачке племенитости Романије, живио као и што је умро на Благовијести 7. априла 2001. године – благ и честит, као човјек и стваралац, чије дјело, како године пролазе, постаје као вино – све питкије и све боље“.
-Пјесници су увијек важили за одважне и људе који не маре за друштвена правила и норме. Зато су често на овим балканским просторима то скупо плаћали.
Витомир Миланко писао је о животу без сувишног филозофирања и без дозволе контролисања свог и туђег доживљаја, слиједећи у стваралаштву циљ који је само њему битан, па му је умјетност оно унутрашње занимање, али и унутрашњи глас и свјетионик на мрачним путевима. Јер поезија је она доманинтна форма када су у питању емоције, жеља да се оне подијеле са дугим људима, и као охрабрење и као занимање. Он никада није калукулисао. Говорио је и живио искрено, људски, без условљавања и лицитирања, тјескобе, страха и безнађа, чак и у овом задњем рату, никада не заборављајући оно што је једном некада рекао и написао Вилијам Карлос Вилијамс – „да је једино локално универзално“. Јер цијело му је умјетничко и пјесничко постојање била и остала његова добра мајка о којој, ма колико о њој пјевао, никад није довољно стихом рекао, о којој, сигурно, сада негдје тамо пјева. И, можда је зато са крилима анђеоским остао као и назив његове задње збирке пјесама „Наслоњени на небо“. Како се преселио у боље мјесто, сахрањен у недјељу, на Дан уласка Исуса Христа у Јерусалем, сигурно стоји поред пута, наслоњен на зид свјетла, миран, насмијешен, држећи у руци јерихонску ружу и јабуку шевтелију за своју мајку, да јој мирише на прозору испред којег чека свог Витомира, рекао је Јагодић.
Поезију Миланка Витомира Малог говорио је пјесник из Рудог Радомир Јагодић. Наравно, чуле су се пјесме из цвих његових збирки „Наслоњени на небо“, „Низ каурске калдрме“ и „Испод висине вјетра“, пуне сочних и „љековитих ријечи“, кованица које је само могао народни пјесник Мали исковати и свом роду оставити.
Стихове су казивали и ханпјесачки пјесници, Миланкови пријатељи – Милутин Савчић и Саво Радуловић.
Соколачки пјесник Радислав Ћивша подсјетио је на почетак дружења са покојим Миланком.
-Срели смо се у башти старог хотела „Романија“, када је кренуло наше пријтељовање. Написао сам пјесму „Луди вјетар“ у вријеме док га нисам познавао. И тада, у првом сусрету, поменуо сам му те стихове. Били су написани тако као да ми је његов живот био инстипрација. Када сам га упитао – да ли жели да му ту пјесму посветим, он се насмијао, устао и пољубио ме. Тако је „Луди вјетар“ посвећен мом врлом другару и пријатељу. На молбу његовог брата Велемира, који, нажалост, није међу нама, да напишем некролог који ће стајати на „челу“ Миланковог споменика, учинио сам то исте ноћи, у једном даху сам написао:
„Смирио сам своју бригу
на путу до црног метра.
Сада пишем вјечну књигу,
ту, испод висине вјетра.“
У току поетског помена, пјесник Недељко Жугић прочитао је и оно што је написано на страницама Интернета, након најаве пјесничког дружења у соколачкој Народној библиотеци. Јавили су се многи, они што су познавали Миланка Витомира Малог, али и они који су га упознали кроз његову поезију.
Гордана Шућур је написала:
„Ако небо има своју Романију, посуту камилицом, стопроцентно се низ њена поља шета, низ Маргетиће, низ луде вјетрове и горе снимшља стихове“.
Раденко Павловић, бивши ученик сарајевске електротехничке школе, сјетио се свог професора.
„ Покој му души. Остао ми је у сјећању као један од најдражих професора у електротехничкој школи“.
Божидар Шкобић, пјесник из Вишеграда, такође је оставио поруку на интеренет страници. Између осталог, Шкобић каже:
„Кад умре пјесник, кише учестају,
природа као да престане да дише.
Кад умре пјесник, непо затрепери,
анђео један на небу је више“.
Огласио се и професор доктор Симо Бозало, који је, након дружења са Миланком Малим на Јахорини 13. новембра 1996. године, написао:
„Гонише те све невоље,
сугребе се прегазио.
Надао се – биће боље,
дизао се из пепела,
опјевао своје села.
Гризле су те љуте змије
у њедрима Романије.
Издржо си, Витомире,
страшне море.
Пријатељи твоји блиски,
крстише те, ево, данас,
у бор зелени романијски“.
Прота Милорад Љубинац је рекао да га је покојни Миланко цијенио као човјека и свештеника.
-Човјек и пјесник таквог калибра мора остати у нашим сјећањима. Тешко је о њему као човјеку, пјеснику, други и пријатељу наћи праве ријечи. Нека му душа почива у блаженствима која је на волшебан начин истицао и о којима је у својим књигама писао, рекао је прота Љубинац.
У име породице Витомир, с примјетним убуђењем, о свом дјеверу говорила је Слава, Кратко је рекла:
„Сви у продици смо га вољели. У души и срцу је имао нешто посебно, што многи немају. Прошао је трновит пут. Никада о невољама није говорио. Стоички их је у себи носио. Живио је као и његова поезија, рекла је Слава.
Велемир Елез
Преузето са:http://www.opstinasokolac.net
