Поводом XXIII „Видаковићевих дана културе“ у Рудом, Јавна установа Центар за културно – просвјетну дјелатност „Просвјета“ Рудо и Књижевни клуб „Милош Видаковић“ Рудо у част пјесника Милоша Видаковића (1891 – 1915) расписали су дванаести међународни пјеснички конкурс на којем је учествовао 161 пјесник из Босне и Херцеговине, Србије, Црне горе, Македоније, Аустралије и др. За најбоља 3 рада предвиђене су новчане награде у износима од 500,00 КМ за прво мјесто, 300,00 КМ за друго и 200,00 КМ за треће мјесто.
Жири у саставу: Раде Лаловић, књижевник – предсједник жирија, Владимир Пантовић, књижевник – члан жирија и Драган Папоњак, професор српског језика и књижевник – члан жирија, донио је једногласну одлуку:
ПРВО МЈЕСТО
НАПЛЕТИСАНКА
Лази Костићу
Што некад рече, сниво си снове, ал` у сну не би живота след,
Биво си тамо где порок зове све грешне душе на проповед,
Тражио себи радости нове, још један осмех, још један глед,
Молећ` се за се у кајном руху Оцу и Сину и Светом Духу.
Ко зна због чега небеске силе бацише тебе на буран ток,
Тамо где њене стопе су биле и корак лаки, кошуте скок,
Где лебдео си од среће чиле док ти је текла кроз крвоток,
Молећ` се за вас у кајном руху Оцу и Сину и Светом Духу.
Мешао ти си машту са јавом и њу дозиво на снова чун,
Румену булку на пољу равном, којој у оку чежње је трун,
Једину звезду под небоплавом, крај које блисташ ко месец пун,
Молећ` се за вас у кајном руху Оцу и Сину и Светом Духу.
До седмог неба досезао си, над самим собом губећи власт,
Ишо у сусрет сили што носи да видиш осмех да чујеш глас,
А онда себе запитао си да ли то губим образ и част.
Молећ` се за се у кајном руху Оцу и Сину и Светом Духу.
Разум ти жељи одржо слово па ти од срца створио кам
И драму нову од бајке ково, у којој нема среће ни грам,
Уз срцокрике нек буде ово што треба бити, даље ћу сам,
Молећ` се за се у кајном руху Оцу и Сину и СветомДуху.
Покајно прими на леђа своја грешника бреме тешко ко туч,
Обриса песме веселих боја, сласти живота претури врч,
Молитве посла, нема им броја, само још мало да светли луч,
Молећ` се за њу у црном руху Оцу и Сину и Светом Духу
Да песми вечне трасираш путе Санта Мариа дела салуте.
Шифра: Ноћобдија са Мораве
Живко Маџаревић ( Гојна Гора, Горњи Милановац, рођен 1952. године) – инжењер машинства, пише афоризме, пародије и поезију. Објављивао у Ошишаном јежу, Јежевом хумору, Фабричким новинама (лист Фабрике резног алата у Чачку) и ревији за народну музику Сабор (песме). Заступљен у лексикону Ко је ко у нашем хумору, сатири и карикатури (приредио Милован Вржина, Ошишани јеж, 1998),
Као песник почео се оглашавати 2023. године. Признања: Похвала у категорији Слободна тема на конкурсу Књижевног клуба „Живадин Стевановић” из Кнића, Трећа награда у категорији Родољубива поезија на конкурсу „Оловко не ћути” у Барајеву, Прва награда за сонет на конкурсу Центра за културу „Војислав Илић Млађи” Жабари.
ДРУГО МЈЕСТО
ВАНЗЕМАЉКА
Када она прошета по Кнезу
на времену набора се фалта,
рибе Савом трачеве развезу,
Дунав одмах у трећу ушалта.
Победников голуб дрско блене,
пчеле нектар са бандера сишу,
побрљаве ХАРПове антене
облак лије троугласту кишу.
Кад је види у Кнеза Михајла
зграда САНУ академски бунца,
растопи се стокаратна кајла
око врата ћелавог Земунца.
Свима редом зазубице никле,
од срчане лупе ребра боле,
куда њене додирују штикле
калдрма се топи попут смоле.
Незнабошци, шамани, пагани
анархисти и леви и десни,
њено име кличу раздрагани
као мантру за рај бестелесни.
На њеноме ходу грациозном
завиди јој газела трапава,
лиричар се руга писцу прозном
мастило му брзо окапава.
Још планета није за њу спремна
свет је нула, а она је фаза,
нема појма Тарабић од Кремна
када му се она не приказа,
Није њему, али јесте мени
стиховани сакрива је повој,
да л’ у збиљи или у опсени
ал’ је стварна бар у песми овој. Шифра: Срце на празном ходу
Милко Грбовић ГРМИЛКО, рођен је на Савиндан 1957. године, у Готовуши код Пљеваља. Гимназију је завршио у Пљевљима, а дипломирао на Економском факулету Универзитета у Београду.
Пише поезију, сатиру (сатиричну поезију, афоризме), колумне, итд. Од 1991. године, сарађујее са “Јежом”, “Хумором” итд… Његовом песмом је Лане Гутовић завршавао кабаре (једини прави кабаре у последњих 3-4 деценије). Бави се и препевима поезије са енглеског и руског језика; у часописима је објављено неколико његових препева.
Заступљен у више зборника и антологија.
До сада објавио следеће књиге песама:
• Пирови порази, Београд, 2001.
• На небеску вагу, Београд, 2008.
• Вјетар пуше с Готовуше, Подгорица, 2010.
• Двогласник, сонетни венци (поетски пантограф, заједно са Милошем Јанковићем), Београд 2013.
• Завичајне бакве, Београд, 2015.
Рецензије су му писали: Матија Бећковић, Љубивоје Ршумовић, Драган Лакићевић и др.
ТРЕЋЕ МЈЕСТО
ПУТЕВИ ЧУДЕСНИ
Ходао је кртим мостом
Крчио је туђе стазе
Стајао на голој киши
Да га њене очи спазе
Из свег гласа у сред ноћи
И жмурећки преко реке
Вртлогу на црту стао
Да га грле руке меке
Издржао све стојећки
Сто пут устао, сто пут пао
Патио за два живота
Њој то све пак беше мало
Она хтеде нешто друго
Не замера, зла времена
Ипак нешто сад јој фали
Да л’ то што крај ње га нема
Потонуше лучке барке
Ал’ се једно једро спази
У даљини на сред мора
Биће да јој он долази
Као дуга после кише
Као чудо, Божја рука
Да јој очи просијају
Да се стиша стара бука
Не зна ни он да јој стиже>
Путеви су то чудесни
Нашла љубав своје место
Да се тамо опет смести
Ни све песме нису равне
Осећају који тиња
Као светло пригушено
Само чека да засија Шифра: Праскозорје 87
Бојана Данчетовић, рођена у Приштини 1988. године, тренутно живи у Београду. По струци дипломирани економиста, а у души уметник. Писање песама је за њу потпуно природна ствар, као дисање. Поред песама пише и кратке приче, афоризме, вицеве.
Оно што је можда занимљиво је то да тек од краја прошле године учествује на књижевним конкурсима и за сада је имала једну освојену књижевну награду „Стеван Сремац” за афоризме са манифестације „Сремчеви дани – Бал у Елемиру 2023”.
